Drugi su opisali – ili pokušali da opišu – daleko bolje nego što sam ja ikada mogla (jer nisam bila na mestu događaja), poslednje dane Trećeg Nemačkog Rajha: neodoljivo napredovanje od strane dveju izbezumljenih napadačkih armija (i njihovih dotičnih pomoćnika) u srce zemlje, u kojoj godine nečuvenog bombardovanja nisu ostavile ništa sem ruševina; teror poslednjih i najsurovijih vazdušnih napada je dezorganizovao sve, dok su reke izbeglica nastavile sa navalom prema zapadu (shvatajući to da su, uprkos svemu, imali manje razloga za strah od Amerikanaca – neprijatelja nacional-socijalizma koji nisu imali nešto posebno drugačija ubeđenja – od Rusa, koji su se borili potpuno svesni svoje zakletve u suprotna ubeđenja); užas poslednjih očajničkih borbi, namera da se neprijatelj zaustavi za koga se u napred zna da će biti pobednik, i moralni slom – strah, čista beznadežnost, gorak osećaj da su ismejani i prevareni – miliona onih u čijim srcima je vera u nacional-socijalizam bila nerazdvojiva od sigurnosti u nemačku nepobedivost: ostaju moralne ruševine, koje su tragičnije i trajnije nego one materijalne.
Drugi su opisali ili pokušali da opišu užas poslednjih dana Berlina pod nemilosrdnom paljbom iz ruskih topova – Berlina koji je, gledano odozgo, “izgledao kao krater ogromnog vulkana.” (ovo su reči, poznate nemačke avijatičarke, Hane Rajtš (Hanna Reitsch), koja je to videla – zabeležila Devi) Usred goruće prestonice, stajale su prostrane i još uvek netaknute bašte Kancelarije Rajha. Tu, okružen nekolicinom vernih ljudi u svom bunkeru pod zemljom, Adolf Hitler, čovek protiv vremena, proživljavao je očigledan kraj svih svojih životnih dela i svih svojih snova, kao i početak dugog mučeništva svog naroda. Manje više tačni izveštaji dostigli su vrhunac opisujući njegove poslednje gestove i reči. Ali niko nije u nadljudskoj veličanstvenosti opisao poslednju, stvarnu, unutrašnju fazu – tragični neuspeh i (posmatrano sa gledišta koje daleko prevazilazi jednog političara) kulminaciju njegovog posvećenog života.
U Kubizekovoj biografiji (August Kubizek) njega kao mladog čoveka, postoji odeljak toliko značajan za mene da sam ga umalo navela u potpunosti. To je opis hoda do Frajnberga (brdo iznad Linca), u sred noći, odmah pošto su budući Firer i njegov prijatelj zajedno propratili operu “Rienzi” od Riharda Vagnera. “Bili smo sami,” piše Kubizek. “Grad je pred nama potonuo u maglu, i mada se kretao uz pomoć nevidljive sile, Adolf Hitler se popeo na vrh Frajnberga. Shvatio sam da više ne stojimo u samoći i tami, jer su nas odozgo obasjavale zvezde”.
“Adolf je stajao ispred mene. Uzeo je obe moje ruke u svoje i čvrsto ih držao – gest kakav do sada nikada nije napravio. Mogao sam, po pritisku njegovih ruku, osetiti koliko je bio ganut. Njegove oči iskrile su grozničavo. Reči sa njegovih usana nisu zasipale uobičajnom lakoćom nego eksplozivno, oštro i strastveno. Primetio sam, po njegovom glasu, čak više nego po načinu na koji je držao moje ruke, koliko je velik utisak na njega ostavila predstava koju je upravo odgledao”.
“Postepeno je počeo da priča sve slobodnije. Reči su sve brže nadolazile. Nikada pre, kao ni posle toga, nisam čuo Adolfa Hitlera da tako govori, dok smo stajali sami pod zvezdama, iako smo bili jedina dva bića na zemlji”.
“Nemoguće je da ponovim one reči koje je tada izgovorio moj prijatelj”.
“Nešto zaista izvanredno, što ranije nisam primetio, čak i kada mi se obraćao sa žestinom, pogodilo me je u trenutku: kao da je kroz njega govorilo njegovo drugo ja, koje ga je ganulo isto koliko i mene. Ni u kom slučaju nijedna osoba za njega nije mogla reći (kao što se ponekad dešava, u slučaju brilijantnih govornika) da je bio opijen svojim sopstvenim rečima. Naprotiv! Mislim da je to doživljavao sa zadivljenošću, rekao bih, da je bio sav obuzet onim što se izlivalo iz njega sa elementarnom snagom. Ne dozvoljavam sebi da komenterišem o tome, ali bilo je to stanje ekstaze, stanje kompletnog transa, u kome je on, bez pominjanja toga ili slučaja koji je to prouzrokovao, prikazivao svoj doživljaj predstave Rienzi u slavnu viziju na drugoj ravni, kongenijalno njemu samom. Takođe još: utisak koji je primio iz predstave bio je samo spoljašnji impuls koji ga je podstakao da govori. Reči iz njegovih usta jurišale su kao poplava koja ruši branu i izliva se. Preda mnom je otkrio uzvišene, neodoljive slike svoje budućnosti i budućnosti svoga naroda”.
“Do tada sam bio ubeđen da je moj prijatelj želeo da bude umetnik, slikar ili arhitekta.
U tom trenutku nije bilo ni govora o tome. On se interesovao za nešto više, što još uvek nisam razumeo... Sada je pričao o misiji, koju će jednog dana primiti od našeg naroda, sa naredbom da ga vodi iz ropstva, do vrhova slobode... Mnogo godina je trebalo da prođe pre nego što sam mogao shvatiti šta je taj zvezdani sat, odvojen od svih zemaljskih stvari, značio mom prijatelju”.
Sada umirenije, usred grmljavine eksplozija i buke raspadajućih zgrada – u plamenu i ruševinama drugog svetskog rata - nego onda, na vrhu Frajnberga, pod zvezdama; oslobođen od privremenog, divljeg očaja koji ga je obuzeo kada je čuo vesti o ruskom napredovanju zapadno od reke Odre, Adolf Hitler je posmatrao budućnost. Posmatrao je kako svoju, tako i budućnost nacional-socijalizma i Nemačke, koja je sada postala, zauvek, tvrđava nove vere – nije bilo ničeg manjeg od večnosti, večnosti istine, neuzdrmljivija i istinitija, u svojoj veličanstvenosti, čak i od večnosti Mlečnog Puta.
Rusi su mogli doći, a njihovi “ugledni saveznici” mogli su im se pridružiti i radovati nad pepelom Trećeg Rajha (kao što su Vinston Čerčil i njegova ćerka Sara viđeni par dana kasnije kako se kikoću sa ruskim oficirima ispred ruševina Rajhstaga); Berlin je mogao biti zbrisan, ili boljševiziran, a Nemačka se mogla smanjiti dvostruko ili četvorostruko, mogla je godinama trpeti takva iskušenja kakva ni jedna nacija u istoriji nije jos prezivela. Uprkos svemu, nacional- socijalizam, moderni izraz kosmičke istine, će izdržati i pobediti.
Nacional Socijalizam će ustati ponovo zato što je odan kosmičkoj stvarnosti i zato što se ono što je istinito ne zaobilazi. Nemačka via dolorosa bila je, zapravo, put ka dostizanju slave. Trebalo je da se uzme u obzir, da ako je privilegovana nacija bila ispunjena svojom misijom potpuno, tj. da je odlučila da bude nacija koje će umreti u korist najviše ljudske rase, koju je ona oličavala, ponovo će ustati da preuzme vođstvo nad ovim opstalim Arijevcima koji će, napokon, shvatiti njenu poruku života i preneti njen sjaj u osvanulo zlatno doba.
A sada, pod neprekidnom vatrom ruske artiljerije, sada na ivici katastrofe – kako je samo čovek protiv vremena ovo jasno razumeo!
Iznad njega i iznad dima iz ruskih topova i spaljenog grada, iznad buke eksplozija, milionima i milionima milja odavde, zvezde – iste one zvezde koje su prolile svoj sjaj na prvu mladalačku, proročku ekstazu, četrdest godina ranije – blistale su u svoj svojoj slavi, u beskonačnoj praznini dok je čovek protiv vremena, koji nije mogao da ih vidi, znao da je njegova nacional-socijalistička mudrost, zasnovana na životnim zakonima; njegova mudrost koju je ovaj propali svet prokleo i odbacio, ostala je i ostaće, u inat svemu, nesavladiva i večita kao i njihova večita igra.
izvornik: “The Lighting and the Sun” od S. Devi; treće skraćeno izdanje, Welington, Novi Zeland, Renaissance Press 1994 godina; str 76-78. Prvi put objavljeno u Kalkuti, 1958 godineprevod: A. M. (Opstanak, Zima 2002)
